Piše: Uroš Matić
Prastara je to sorta pod ovim našim nebesima. Nekada se vine visoko, nekada ostane da ćoškari u kraju i da svet pobeđuje autogolovima. Život može da boli, ali još niko nije pobegao od sebe. Bežao jeste. Ta sorta u doba komunizma suštinski nije pristajala na ketmanstvo, ideološko sivilo, partijske miševe i maloumlje, na smrtonosne fraze i licemerje, na lažne ideale i pohabane maske. Tome je suprotstavila beogradski duh i šarm, viteški pogled na svet i etiku ulice, hajdučku akciju. Bila je spremnija da otima od onih koji kradu, nego da prima udeljene mrvice. Neke od takvih ovekovečio je čuveni film iz 1989, snimljen po scenariju Dušana Prelevića, u režiji Aleksandra Boškovića. Kako taj film vide oči današnjih mladih Beograđana?
Nekoliko je načina da se to postane. Ne moraš da budeš rođen u prestonici, već da udahneš njen duh. Vodeni krst dveju reka, tvrđavu, crkve, bulevare. Ili si jedva završio osnovnu školu i napustio srednju zanatsku, ili si dobar gimnazijalac. Imaš urođenu opasnu nonšalantnost. Čitaš klasike, zviždućeš u kraju dok kupuješ hleb i mleko, a ponekad i zapevušiš omiljenu pesmu svojih vračarskih „Zlatnih dečaka”, iako su ti bliži prvobitni „Tigrovi”.
Sviraš u bendu iz svog kraja ili bar u dvorištu vežbaš đitru i skidaš ploče. Ideš na igranke i juriš ženske ili prodaješ fore s loptom na pomoćnim terenima večitih rivala, sanjajući „Marakanu”. A dovoljno je i da driblaš vršnjake po Čuburi, kao nekada Tirke. Ponekad sve to radiš jer je to tvoja borba i oblik nepomirljivosti prema svim manama poretka u kom ničeš, a ti si borac. Ako se još zoveš Dušan Prelević, uz sve to moraš da osećaš poseban miris, drugima neshvatljiv.
Miris knjige koja ne miriše „na novo” nego na prastaro, jer je i borba takva. Prele je osećao miris bine, reflektora, prašine pozornice. To te razlikuje od zgubidana koji su lenji i bez ideje, rasipaju, ali ne stvaraju. Od „pedera iz centra” i lokalnih probisveta. I ti traćiš darove jer osećaš ogromnu energiju koju ne možeš potpuno da pretvoriš u vredna dela, a moraš da je ugušiš da ne bi ona tebe. Ali, tvoje traćenje vremena i snaga je srazmerno onome što se prelije iz čaše lošom procenom pri sipanju. Glavnica darova ostaje u staklenom okviru. Oštrom oku neće promaći da je to osipanje potencijala čak produktivno jer je kontrolisano i uvek spremno da u sledećem trenutku uhvati energiju i kanališe je u ideju.
Nedavanje izraza velikim energijama, kako je to rekao Stanislav Vinaver, uništilo je mnoge ličnosti i kulture. Preletova „Monca” je sazdana od beogradske energije i šmekerstva: pored scenariste, tu su legende grada i čuvari njegove beline – Dragan Nikolić, Goran Sultanović, Bata Stojković, Olivera Marković, Danilo Lazović, Branko Cvejić, Petar Kralj, Oliver Mandić… Niz nije završen. Nisu svi rođeni u glavnom gradu, ali su udahnuli duh prestoničke pobune protiv lažnih manira i partijskih knjižica.
Nije to ona arhetipska pobuna koja je dole povukla i nas ljude, niti puko privlačenje publiciteta. Ne. Nije ih popularnost dovela do društvenog priznanja kao danas, nego obrnuto. A priznati su jer je lekovitost njihovog pogleda bila prepoznata. Suštinski, to je nepristajanje na ketmanstvo, sivilo, partijsko maloumlje, okovanost u fraze i licemerje, u hipokriziju, na srozavanje čoveka u vulgarni materijalizam i stadijum ekonomske životinje, na lažne ideale i pohabane maske.
Nepristajanje na neviteški svet partijskih miševa, udbaških doušnika i malih ljudi povijene kičme. To je pobuna protiv pobune, one arhetipske. Ustajanje protiv njenog poretka laži, koji rasni beogradski mangupi nisu mogli trpeti. I kad je pogrešno ispoljena i samoštetna, ta beogradska mangupska pobuna ostala je dosledno uspravna i stalna.
Život Dušana Prelevića je upravo svedočanstvo takve pobune. Nepristajanje na takav poredak stvari utkao je u glavni lik filma „Poslednji krug u Monci”.
PO BEOGRADSKOM PREDANJU
Već blizu četrdesete, Prele se povukao u zidove svog stana i tišinu svog bića. Između dve žene, dve veze, okružen razgolićenim pevaljkama, jeftinim refrenima i reperima na sceni, osećao se razočarano.
„Uzmi, bre, Prele, napiši nešto umesto što blejiš kod kuće”, rekli su mu prijatelji.
„Zašto da ne?” pomislio je.
Njegov Urke bi tada, kada se smisao gubio, počeo od onih koji imaju da otima ono što je davno trebalo da bude njegovo. („A ko ima u našoj zemlji? Samo oni koji kradu.”) Prele je otimao iz srca i beležio na hartiju.
Tako je iz puke radoznalosti „krenuo od nule” (kako kaže pesma) da kuca na pisaćoj mašini, u duvanskom oblaku svoje sobe. Utkao je parče svoje filozofije na papir. Priča je odavno sazrela u njemu. Da nije poslušao ortaka, a samo njih i kevu je umeo da čuje, danas bi Monca i dalje bila poznata jedino po bezbroj bučnih i začaranih krugova „formulom”.
Bez početka i kraja. Ali jeste ih poslušao, i zato Monca broji tridesetu godinu od poslednjeg kruga Urketa, beogradskog mangupa sa Crvenog krsta, koga je nezaboravno igrao sada počivši Dragan Nikolić.
Ništa nije slučajno, pa ni to što je rođen baš u Vidovdanskoj ulici na Vračaru tri godine posle Drugog svetskog rata. Prema narodnom verovanju, uoči Vidovog dana sve reke teku uzvodno. Kao da je i Prele bio predodređen da ide uzvodno, da pokaže kako se pije žestoko, maklja pošteno, voli tiho, piše jednostavno i sirovo (kao Bukovski), peva duboko, bez visokih tonova, pre nego što se poslednji put zapeva „Kad budem na nebu” i vrati Tvorcu.
Na tom putu ostajao je bez parnih organa, ali ne huleći Boga zbog toga: bez oka, ruke, noge, „ali nikad bez muda”. Živeo je SVOJU „Liriku Itake”, SVOJ bunt, SVOJ „Vidovdanski ciklus” istoimene ulice, SVOG Crnjanskog iz sumatraističke faze. Takav je bio. Svoj.
PROTIV CRNE RUPE I GOJAZNE GLADI
Da je Prele bio jedna od Mihailovićevih tikvi, to bi se dobro uklopilo ne samo zbog veze njegovog imena sa nazivom beogradskog posleratnog naselja iz romana. Žargon „stvarnosne proze”, ferke, pesničenja, devojke, kafane, opijanje nakon igranki, muzika, sport. Beogradski duh nasuprot crnoj rupi komunizma koja je poput gojazne gladi, upečatljive ekspresionističke sintagme petog lirskog kruga Momčila Nastasijevića, proždirala one koji su odlučili da idu svojim putem po svojim pravilima.
A Prele, jedan od oblika ispoljavanja beogradskog duha druge polovine 20. veka, hodio je svojom stazom. Nekad mangupski, ponekad četvoronoške. Jednom trezan, drugi put pijan. Bistrih očiju ili bez oka. Nasmešen ili psujući ljuto. Pravo ili krivudavo. Ali uvek svojim putem, makar i pogrešnim.
Učio je za sajdžiju godinu, ali je Prele vreme i put po beogradskoj kaldrmi određivao po zvezdama. I nisu ga izneverile, kao ni Jovana Tekeliju dvesta pedeset godina ranije. Obojica su pronašla svoj beli grad.
I njegov Uroš je sa Crvenog krsta. Urke neodoljivo podseća na Ljubu Sretenovića Šampiona, Mihailovićevog boksera sa Dušanovca. Opasni likovi, a takvi i krajevi. Prvi je otimao; drugi je legalno pesničio između konopaca. Prvom je otac nakon jednog obračuna i ubistva izbegao u legiju stranaca; drugom su tiho presudili komunisti.
Baki je Urketu, koji je imao posebnu vezu sa krilatim bićima, smrskao o asfalt zatvora majušnu sovu. Stole Apaš je silovao Ljubinu sestru koja se, skrhana gnusnim činom, ubila nakon toga. Urke je završio osam godina u zatvoru, Ljubi je trener namestio tri godine služenja vojske. Obojica su bili „otpisani za ovaj grad”: Uroš iz Italije sanja zemlju, majku i devojku, koja mu na rastanku, nakon ljubavnog čina, postavlja mistično pitanje: „A šta ako imaš ženu i decu?” Sretenović na hladnom severu zasniva porodicu, osećajući nostalgiju prema zemlji.
Obojicu volimo odmah i žalimo sve vreme.
MNOGO TOGA VUCARAM SA SOBOM
U intervjuu „Bez šminke” 1995, na Studiju B, Prele je izjavio da ne veruje u Boga i da posle smrti nema ničega. Ali, da li to znači da o Dušanu Preleviću možemo govoriti kao o ateisti? Da je i te kako bio svestan Njegovog postojanja ili „postojanja nečeg višeg od svih nas” pokazuju neke scene iz filma „Poslednji krug u Monci”. Uroševa majka je duboko religiozna. Više puta se molila Gospodu i Bogorodici, u teškim trenucima za njenog sina, kada ga traže pubovi i kada je pobegao u Italiju.
U lik Uroša Prele je utkao mnoge niti svog duha. Tako on kaže majci: „Pusti Boga, kevo.” Isti stav kao u intervjuu datom šest godina nakon snimanja filma. Ali, kada Uroševa devojka Silija pita „ko nas takve spoji?”, on joj veli: „Veliki Manitu.” Bog severnoameričkih Indijanaca, veliki duh. Duh Beograda, gde su se i upoznali. Dakle, ipak Bog.
Kao da sam Prele to izgovara, poručujući nam da tamo iznad (možda u duvanskom dimu njegove sobe) nešto ipak postoji. To je mirni, emotivni, dirnuti Prele. Prijatni. Kada Peđa, jedini Urošev prijatelj, pozdravlja druga na izlaznim vratima centralnog zatvora, kaže: „Ma ni Bog ti, bre, ne može ništa!” To je drugi, opasni Prele, sa kim nema šale, i čijem Urošu čak ni kazamat ne ostavlja bore.
Jači i od Boga. Svojeglav, težak, prek. I nije suviše hrabro zaključiti da je ateizam Dušana Prelevića samo površan. Uličnim gardom neverovanja, dakle nepriznavanja višeg od sebe, on štiti sebe od prozrenja drugih. Maska neprijatnog tipa koji ume da opsuje, zvekne, demolira, ostaje uverljiva. „Hrabar i pomalo lud”, kao u pesmi. Srčanošću je krio pitomost i emocije, ne pokazujući ganutost priznanjima koja je dobijao. Zato je umeo na koncertima pre pevanja da pita publiku: „Zar vi baš niste imali druga posla…?” Sebe nije mogao da shvati, kako to peva u pesmi „Mnogo toga vucaram sa sobom”.
Bio je, i pored Dragana Nikolića, Miše Janketića, Seke Sabljić, glavna zvezda domaće „Kose”, mnogo bolje od originala. No, izbačen je zbog alkoholisanja. Bob Vilson, koji je dobio dobre batine od Preleta jer ga je hvalio, želeo je da ga odvede u Njujork da peva sa Hendriksom, Dilanom, Braunom, Redingom i Orbisonom. Verovatno ushićen i ponesen ostvarivanjem sna, a možda i bežeći od slave, uhapšen je u kafanskoj tuči dan pred let.
Nije želeo da napusti svoj nesavršeni grad, zavetovavši se beogradskim oknima, zidovima, mačkama, košuljama na krovovima, večernjim lampama u parkovima, žmirkanju prašine svog grada u noći – kao u pesmi Miodraga Pavlovića. Izabrao je kip Pobednika, a ne kip Slobode. Tako mu se zove i album, a i dokumentarni film o njemu.
Peđa u kafani pita Uroša šta su Hemingvej i Ficdžerald imali od toga što su dotakli dugu, odnosno slavu. On u tome ne vidi smisao, a ni Urke, koji mu odgovara: „Jebem li ga.” Misao o svetskoj popularnosti za njih je strana. Ali, ne pristaju na život beogradske margine. Hoće samopotvrdu svojih principa, koji nisu deo strpljive, čiste i mukotrpne borbe.
Uroš nije kao majka Mara, koja je celog života prala dresove da bi ih prehranila i ima ruke izgrižene od ceđi, ali ne zato što je kukavica, već što oseća da su se manji od njega „uvukli u dupeta”.
„Ja da prodajem pljeskavice po školama i točim piće po kafićima? Ma, neću bre, neću! Biću sa one strane i to moraš da znaš! Neću da pušim tvoje cigarete i pijem tvoje piće!” kaže Siliji nakon što ga je Buljavi prijavio policiji i uzeo njegov deo ukradenog nakita. Otima, ali nije zaslepljen. Ostavlja zaleđenu burmu prilikom krađe. „Kad je već matori nije odneo u grob, zašto mene da prati maler.” Dakle, veruje u bumerang zle sudbine, prizvanu nesreću. Razume i poštuje život i smrt. Nije dripac. Oseća prisutnost Gospoda, bez snage da ga prihvati, ali i odbaci. Ne kaje se, ali i ne miri.
Odmah po izlasku iz zatvora majci spominje da će možda da zapali u daleku Australiju. Izvrdava njenu blagu pridiku da nije završio nijedan zanat (kao ni Prele) uz šmekersku opasku da mu nedostaje njena čuvena kafa. Surovu realnost na trenutak prekida srkom. No, još niko nije pobegao od sebe.
DŽIVDŽANOV KAŠALJ
Nije više tako mlad. Pretrčao je pola života: oca ne zna, Peđa se ubio, cimer ostao zatvoren, ženu i decu nema. Čak su i njegove dve ptice mrtve: Maksim, sova koju je čuvao i hranio u zatvoru, i Karudijan, njegov golub koji je izbegao kopcu, nije preživeo osmogodišnju robiju svog čuvara. Prvi nikad nije poleteo, a drugi nikad odleteo. Treća ptica je on sam (čak se u razgovoru sa stoperkom poistovećuje sa Karudijanom), ali ne pripada svetu kobaca ni goluba.
Uroš je beogradski dživdžan (tako je Petar Božović nazvao Preleta), koji od golubova otima jer je brži i spretniji, a kopcima se ne da, izmiče. Kako kaže: „Njihovo je da me jure, moje je da ih zajebem.” Ne kinji sirotinju, ali nema ni društvenu ušuškanost, sigurnu granu i veknu hleba. Mrvice neće. Osuđen je na stalni pokret. Ni na nebu ni na zemlji, lebdi među svetovima sa diplomom „uličnog fakulteta”.
U Italiji, u Milanu, odseda kod Dobrivoja, koji po svom zaboravljenom upaljaču i identičnoj tetovaži na ruci shvata da mu je otac. Ćuti, ali mu daje očinske savete i brine za sina. Urketu uspeva osveta. Uzeo je svoje „na cev” od starog dužnika Bakija, kao što je Dobrivoje, bivši policajac i legionar, na orozu dočekao penziju. Sudbina ispisana krvlju kažiprstom oca prelazi na sina – pojavljuju se prvi leševi, a na italijanskoj nacionalnoj televiziji spominje se obračun jugoslovenske mafije. Isti oroz, isti kažiprst.
Uspon na ovakvom putu je težak, a kratko traje. Žapčeva je zabluda da je Urketov kašalj zbog „drave” bez filtera, i da će mu povratak na strane pljuge pomoći. Kašljem probuđeni policajac u zatvoru, na početku filma, kojem je knjiga na grudima, nastavio je da drema, oteravši ga na spavanje. Sada, na kraju puta, sledi strmoglavi pad.
Tihi ubica se nije latio krvavog mača koji je nasledio od oca nakon mnogih presuda, ali je ishod isti. Dživdžan se zakašljao ružno, kao i Crnjanski pišući u Italiji „Stražilovo”, aludirajući na Branka Radičevića. Najružnije do sada. Senka koja ga je dugo pratila od pogrešnog skretanja, senka čije poreklo nije „od pljuge”, sada se nadvila nad njim. Iza nje ga je čekala jedna mala tica koju je hranio zatvorskim mućkama, i druga, koja je u njegovoj sobi našla utočište.
Tužni huk i veseli gugut, ravnoteža i srednji put koji će naći ako izbegne poslednju poteru svojih kobaca. Nevelika nada u njegovo iskupljenje prepuštena je majčinim molitvama. Duh tih molitvi pratiće njenog sina na tom srednjem putu do cvrkuta dživdžana Beloga grada, onostranog, a ne do crnih, zloslutnih graktanja.
I njegov tvorac, Prele, muzički Maradona sa fudbalskim darom i lenjošću da trenira, bog rokenrola (jer rokenrol je, kako je i sam rekao, počeo njegovim rođenjem 1948. godine) i beogradskog boemstva, drži mikrofon u areni univerzuma. Naravno, uvek punoj na njegovim nastupima. Pustite neku njegovu ploču kad je nebo zvezdano a vi u Beogradu, i videćete kako daleke tačkice u tami jače trepere. Maradona je namerno igrao rukom, i tom prkosnom zabranjenom prečicom gurnuo loptu u protivnički gol, te postao slavan. Dušan Prelević je to postao bez namere, i to često autogolovima.
Izvor: E-nacija.com/Uroš Matić
